Прошлог викенда, да бих забавио сина (па и да не бих био досадан), након што сам се накратко мучио, направио сам мини стрелицу, коју су вероватно скоро сви правили у детињству, као и ја. Па, они који у детињству нису направили тако једноставну (за прављење) играчку. Они ће то моћи да направе (без сумњивих погледа других, са размишљањима о менталној ретардацији особе која је то направила). Тек када њихово потомство одрасте до прихватљивог узраста. Да не би случајно нешто оштетио себи и људима око себе (мирно хода у близини и несвестан претње која се надвија над њим). На крају крајева, безбедност је на првом месту.
Дакле, да бих направио мини стрелицу требало ми је:
- Клешта за жицу.
- маказе.
- Хемијска оловка (за обележавање) јер није било квадратне свеске.
- Владар (из истог разлога).
- Конац за шивење (обичан).
- Шибице (мање-више уједначени примерци), најбоље са малим главама и без недостатака (у супротном ће лоше утицати на карактеристике лета и путању наше будуће мини ракете).
- Игла, не велика (велика, само ћете морати да је додатно наоштрите или додате тежину).
- Папир (у мом случају, фрагмент тапета због одсуства свеске у овом тренутку).
- Бакарна жица, не баш дебела, иначе ће бити потешкоћа са намотавањем, а постоји и велика вероватноћа ломљења шибица, не баш танка (уморићете се од намотавања). Имам 0,4 милиметра (изгледа да је таман).
Можете и без тога. Али пошто тежина готовог производа није велика, његов домет лета оставља много да се пожели; генерално, није онолико колико бисмо желели, практично се уопште не држи у мети, а путања лета је готово непредвидиво. За почетак сам направио тело ракете, узео четири шибице у једну руку, другом руком сам гурнуо иглу у средину оштрим крајем према споља, трећом руком сам почео да намотавам конопац, само шала , наравно, успео сам са обе руке. Лагано сам га намотао, поправио сам конопац, убацио га између шибица и одложио тело на страну и прешао на следећу фазу.
Ова фаза се заправо састоји од прављења крила оружја за бацање (ма колико то смешно звучало, истина је). Пикадо је оружје (бацање), то је копље, додуше нешто лакше и мање у поређењу са копљима за борбу прса о прса или коњаништво (обично укупне дужине до један и по метар). Ради лакшег бацања, избалансиран је (прикладно). Као оружје (ловачко) и борбено, користиле су их трупе многих земаља и народа још од давнина. Стална употреба (као оружје) забележена је у двадесетом веку. У древној Русији звали су се сулице. Пикадо се такође назива бацање стрела (кратко) за игру која се зове пикадо.
Дакле, прво сам означио и исекао папир на квадрат.
Затим сам га неким једноставним манипулацијама претворио у једнакокраки троугао, па опет, опет и опет, уопште, погледајте фотографију.
Након што су крила била спремна, ставио сам тело будуће стрелице на крила.
Затим, након што је завршио и фиксирао нит (као што је горе описано), горећи од жеље да га брзо тестира, бацио га је на зид куће прекривен фибербоардом. Очекивања се нису испунила, још увек је био влажан (мислио сам да његова тежина није била довољна да савлада ветровност). Одлучио сам да исправим ситуацију без обзира на све. Од бројних инжењерских размишљања које су се јављале док је падао на под, изабрана је најпогоднија за одређени тип авиона.
1) Смањите ветровност тако што ћете одсецати делове крила (одмах ми је деловало сумњиво и није лепо).
2) Повећајте тежину прамца, додајући значајно повећање аеродинамичког отпора ваздуха. То је постигнуто намотавањем бакарне жице на шибице иглом, а притом се не заборавља на глатку транзицију. Пошто смо се довољно играли и добили пуно незаборавних тренутака среће од забавног дружења са дететом, покушало се да се продужи задовољство кроз модернизацију како би се привукла дететова пажња. Идеју је реализовао тако што је магично трансформисао стрелицу у ракету делимичном ампутацијом репа стрелице.
Резултат хируршке интервенције био је да је добијено још пола сата. И ракета је безбедно слетела (додуше носом) на површину зида, где је и остала до данас. Свима који имају децу желим исте пријатне и јединствене тренутке у животу. Саветујем вам да искористите време док су још мали, јер ће одрасти и мале, примитивне играчке више неће моћи у њима да изазову исте емоције блиске стању еуфорије.
