Али овај пут сам себи рекао: „Доста је, мораш да доведеш до краја, без обзира на цену.
Тако сам се сетио сата који је дуго скупљао прашину на полици у остави и одлучио да од њега направим нешто што ћу користити.
Пре стотину година, нека „љубазна“ особа нам је дала ову несташицу, која је, као што сте могли да претпоставите, додала збирку непотражених ствари.
Из ормана без дна на видело је изашла стара блуза од лепог материјала, али више није одговарајуће величине. Нашао сам мало лепка и шрафцигер.
Процес је почео.
Одвијачем сам скинуо страшно пластично кућиште са сата, извадио стакло и прегледао бројчаник који је ту и тамо морао да се залепи.
Затим сам из блузе исекао комад тканине одговарајуће величине и направио рупу у средини. Узгред, једино је било могуће не промашити величину у другом покушају, пошто је први пут материјал једва дошао до обода. Тако да, из сопственог искуства, могу рећи да је боље одрезати више, а затим подрезати на ободу сата.
Следећи је био радно интензиван и најнепријатнији тренутак: било је потребно покрити пластично кућиште материјалом.
Уз помоћ лепка и нечије мајке, коначно сам успео. Истина, морала сам да се поздравим са маникиром и пар пута откинем прсте који су били залепљени уместо тканине. Али кроз покушаје и грешке, схватио сам да је лакше користити стару хемијску оловку, чија полеђина олакшава лепљење материјала. Нећу ни да причам о својим јадиковкама када сам морао да га откинем и поновим јер је тканина била накострешена.
А сада се лепак осушио, сат се могао поново саставити. Чудно, изгледали су веома лепо, али нешто је недостајало. А онда сам се сетио лептира који „живе” на неукусној слици мог пријатеља, чинећи да изгледа веома кул.
Одлучено је, урадићу то декор од лептира.
Нацртао сам шаблон на папиру и исекао га. Онда сам нашао поклопац од салате коју сам купио на тежини пре неколико дана и схватио сам да би ова пластика била савршена. Шаблон сам пребацио на пластику и исекао два лептира.
Савио сам га на почетку крила, пошто је пластика била довољно мекана за ово.
После сам морао да се сетим детињства и да почнем да цртам.Добро су дошли стари лакови за нокте којих је, испоставило се, има у изобиљу. На предњу страну сам нанео основну боју, црвено-наранџасту.
Направио сам ивице ивице од бронзе, насликао блицеве бледо ружичасте и златне боје и ставио четири беле тачке на сваког лептира.
Резултат ме обрадовао, лептири су светлуцали, али нису били претенциозни или превише шарени, што би било непотребно уз плаво-сиву тканину са шаром пејслија на ободу сата. Залепио сам их на сат насумичним редоследом и почео да уживам у резултату.
Само два сата рада, уништен маникир и кожа на прстима откинута од лепка. Али резултат је превазишао сва моја очекивања. Мој слатки сат са лептирима сада виси на самом централном месту. И што је чудно, након сат времена више нисам размишљао о маникиру и осушеном лепку, али сам често гледао на сат, јер ми се стварно свиђа.
